Serbian Holocaust
Rahela Altaras, March 27, 2012, Belgrade
Interviewer: Jelisaveta Časar | Camera: Milan Džekulić | Editing: Jelisaveta Časar, Nemanja Krdžić | Transcript: Jelisaveta Časar | Webmastering: Dusan Gavrilović
Transkript intervjua na srpskom jeziku
Rodjena sam 1927. u Bijeljini. Bilo nas je četvoro dece. Otac mi je bio mašinbravar. Imao je svoju veliku radnju, odnosno malu fabriku do 1942. godine. 1942. godine, mislim da je bio 2. ili 3. avgust, moja starija sestra, koja je inače nastradala u ratu, bila je bolesna i mi smo zvali lekara. Tata je sišao do ulaznih vrata da sačeka lekara. Tu su bile ustaše i odmah su ga vezale. Jedva su mu dali da udje (u kuću da se pozdravi sa nama), a sestra je vriskala i plakala - šta će i gde će sa njenim taticom. Oni njega oteraše u zatvor. Sutradan oni čekaju transport, a niko ništa zvanično ne govori. Mene moja majka pošalje da ocu ponesem da ima presvlaku. Kada sam došla na stanicu, oni njih ubacuju u furgone. Tata me vidi kroz onaj furgon i samo mi mahne. To je bio poslednji put da sam oca videla. Napisao je samo jednu dopisnicu i poslao mami: "Čuvaj se i pazi na decu". Eto, to je bilo sve.
- Odakle je poslao tu dopisnicu?
Iz Jasenovca. Nisam bila prisutna da vidim kako su ih (ubili), ali zna se kako su ih pobili.
- Vi ste ostali u stanu sa mamom, braćom i sestrom?
Ostali smo još izvesno vreme. Onda su počele da kupe Jevreje. Mi nismo imali svoju kuću, već stan. Iz stana su nas prebacili u neku malu šupicu. Stvari su sve ostale.
- Ko vas je prebacio? Ustaše?
Ustaše. Zvanično su bili Nemci, ali to je već bila NDH, bile su ustaše. Tu smo bili i jednoga dana došao je jedan moj školski drug koji je imao rodjaku koja je radila na pošti. Ona je njemu javila da dolaze ustaše i kupe sve Jevreje. On je dotrčao tamo gde smo bili, a mi smo već imali spakovane kofere, ne kofere, ruksake. Samo smo uspeli da predjemo na drugu stranu ulice kod nekog komšije Madjara. Sada možete misliti - mi tamo virimo iz neke rupice a oni dolaze i viču:" Volahovice!". Volah sam se prezivala. Celu ulicu su pretresli, ali tu nisu došli. Tu smo ostali i čim je zora svanula krenuli smo prema selu Zagoni. Bilo je tu i četnika i partizana. Tamo su nas prihvatili.
- Seljaci?
Da, seljaci, ali napredni seljaci.
- To su srpski seljaci?
Srpski. Oni su nas smestili... Znate kako ima crkva, pa one nus prostorije za konje i jedna mala odaja za kočijaše. Mi smo tu bili do 19. decembra 1942. Tog datuma se sećam jer je naišla nemačka kaznena ekspedicija. Oni su svoje konje smestili u one prostorije, a mi smo bili u toj maloj sobici ceo dan! Sreća da oni nisu otvorili tu sobicu, te smo mi tako ostali živi. Kada su otišli, seljaci su odmah došli da vide šta je sa nama. Mislim da smo do kraja 1942. bili u Zagonima. Posle toga smo ja i moja sestra otišle u partizane. Imala sam dva brata. Jedan je još živ.
- Kako su se zvali sestra i braća?
Sestra se zvala Lotika, ja Rahela (rodjena posle nje), brat iza mene, taj koji je stradao, se zvao Jakov i Ašer koji je živ i koji sada živi u Izraelu.
1943. je bila oslobodjena Biljeljina i mi smo tada došli u Bijeljinu. Bili smo malo u Bijeljini i onda smo ja,sestra i brat Jakov otišli u partizane. U ratu sam dosta napredovala.
I mamina rodjena sestra je bila sa nama. Došla je kada je počeo rat pošto joj je muž umro, a nije imala dece. Jednog dana je moj brat koji je bio kurur otišao da obidje tetku koja je bila u Čadjavici i tamo ih četnici uhvate i ubiju oboje.
- A gde je Vaša mama bila za to vreme dok ste vi bili u partizanima?
Mama je bila sa partizanskom komandom u pozadini. Kada su dolazili u selo onda je ženama malo pokazivala da pletu. Tako do kraja rata.
- Da li je u Bijeljini bilo puno Jevreja?
Bilo je negde oko šezdeset, sedamdeset porodica.
- A posle rata jesu li se vratile neke familije?
Ne. Većina je pobijena. A onaj koji je preživeo kao ja...Ja sam bila u partizanima, neko je bio...Nastanili su se neki u Sarajevu. Nema nijednog Jevrejina u Bijeljini.
- Kada je došlo oslobodjenje da li ste se Vi vratili u Bijeljinu?
Ne, ja sam ostala u Sarajevu. Tamo sam se i demobilisala. Prvo sam radila u komandi Šeste armije. Moja jedinica je 6. aprila 1945. oslobodila Sarajevo.
- Koja je to jedinica?
Moja jedinica je bila 17. majevička brigada.
Onda sam se demobilisala. Udala sam se i1947. rodila sam sina. Pošto je moj muž bio Beogradjanin, tražio je da ga premeste za Beograd, a ja sam otišla pre pošto su njegove dve sestre bile u Beogradu. Radila sam u Predsedništvu vlade u Beogradu, radila sam sedam godina u Maršalatu...
- Vama su i majka i otac bili Jevreji. Kako su njihove familije prošle u ratu? Da li su stradali tokom rata?
Jedan tatin brat je bio u Aušvicu. Igrom sudbine ostao je živ, a njegovog oca, ženu i četvoro dece pred njegovim očima su spalili u krematorijumu.
- Kako su se prezivali? Isto (Volah)?
Volah. A on pošto je bio obrazovan čovek i govorio je odlično nemački, njega su ispred vrata krematorijuma izveli tako da je on jedno vreme bio prevodilac. Kada se završio rat on je doveo kolonu preživelih iz Aušvica u Jugoslaviju. Vozom su išli. Tu se sreo sa svojom budućom ženom i sa njom je imao dvoje dece. Oni su živi. 1949. su otišli u Izrael.
- Kako se on zvao?
Zvao se Herman Volah.
Sa mamine strane niko nije ostao živ.